Дана 7. априла 1811. године умро је Доситеј Обрадовић, српски просветитељ, писац, филозоф и педагог, први министар просвете у обновљеној српској држави, једна од најзначајнијих личности српског народа крајем 18. и почетком 19. века и српске културе уопште.

Световно име било му је Димитрије. Школовао се у родном Чакову и Темишвару, где је учио занат. Напустивши фрушкогорски манастир Хопово, где је био замонашен, радио је као приватни учитељ, највише по српским местима Далмације и уТрсту и Бечу. Научио је више страних језика, студирао на универзитетима у Лајпцигу и Халеу, и био је вероватно најученији Србин свог времена, уз Јована Рајића. На позив вође Првог српског устанка Карађорђа, дошао је у Србију 1806. и 1808. организовао је Велику школу у Београду. Постао је 1811. први попечитељ просвештенија (министар просвете) у Србији. Знања и идеје модерне Европе његовог времена уносио је у народ, како би га просветио и упутио ка напретку, чак је донео у Србију и неке пољопривредне културе. Његов књижевни рад означио је отварање нове епохе у историји српске књижевности. Дела: “Живот и прикљученија”, “Басне”, “Христоитија”, “Совјети здраваго разума”, “Собраније”, аутор је свечане песме “Востани Сербие”. Његова сабрана дела у 10 томова, у издању Глигорија Возаровића, објављена тридесетих година 19. века, прва су сабрана дела у српској култури уопште. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Београду, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.

У његову част ученици осмог разреда су имали задатак да напишу литерарни рад на тему „ Одјеци Доситејевих мисли у мени“ чиме би одали пошту делима овог великог просветитеља. Уз презентацију и читање радова подсетили су се идеја које је пропагирао и порука из дела која је за собом оставио. Био је ово омаж великом српском просветитељу.